PODACI O LIČNOSTI I PRAVO NA ZAŠTITU - KAO OSNOVNO LJUDSKO PRAVO

Vlada je donela strategiju zaštite podataka o ličnosti, koja je objavljena u „Sl. glasniku RS“, br. 58/2010 od 20.08.2010. godine.

Pravo na zaštitu podataka o ličnosti, predstavlja važan deo prava na privatnost, koje je jedno od osnovnih ljudskih prava.

U savremenim uslovima ovo pravo je sve ugroženije. Razvojem nauke i tehnologije, posebno razvojem savremenih komunikacija, uvođenjem novih informacionih sistema i stvaranjem baza podataka u svim oblastima, uz nesporno korisne efekte, stvaraju se i pretpostavke za nove oblike ugrožavanja prava na privatnost, odnosno zloupotrebu podataka o ličnosti.

Podaci na osnovu kojih se utvrđuje ili se može utvrditi identitet određenog lica mogu biti zloupotrebljeni za nadziranje i usmeravanje ponašanja i navika tog lica, za trgovinu i razmenu baza podataka o ličnosti, za krađu identiteta, kao i za razne druge oblike zloupotrebe.  

Polazeći od toga, da u savremenom društvu postoji mnogo toga što predstavlja ozbiljnu pretnju pravu na privatnost, a time i mnogim drugim ljudskim pravima, u Republici Srbiji je neophodno strateškim pristupom, koristeći iskustva i pomoć međunarodne zajednice, obezbediti odgovarajuće pravne i faktičke uslove za razvoj i delovanje nacionalnih kapaciteta za zaštitu podataka o ličnosti. Neophodno je stvoriti potrebne normativne, ali i sve druge pretpostavke da bi se preventivno ali i na drugi način sprečilo ugrožavanje tog prava, zagarantovanog međunarodnim sporazumima i nacionalnim zakonodavstvom. 

Zakonodavni okvir zaštite podataka o ličnosti postoji već desetak godina, nakon što je Skupština Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine, potvrdila Konvenciju Saveta Evrope o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka koja je tako postala sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka. U Saveznoj Republici Jugoslaviji ova oblast je bila uređena Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti ("Službeni list SRJ", br. 24/98 i 26/98 - ispravka), koji je usklađen sa pomenutom Konvencijom Saveta Evrope, ali sa druge strane nije usklađen sa Direktivom Evropskog parlamenta i Saveta 95/46/EZ o zaštiti građana u vezi sa obradom podataka o ličnosti i o slobodnom kretanju takvih podataka, pa je ovaj zakon, sa stanovišta novih evropskih standarda, bio dobrim delom prevaziđen. Navedeni zakon bio je ograničen uglavnom na materiju zaštite podataka o ličnosti, ali nije uredio prikupljanje, obradu ili korišćenje podataka o ličnosti, što je trebalo da bude uređeno posebnim zakonima koji nikada nisu doneti. Osim toga, taj zakon od trenutka donošenja nikada nije ni bio realno primenjen. Tako je, Republika Srbija bila u situaciji da kao pravni sledbenik nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije i državne zajednice Srbije i Crne Gore formalno ima, ali da faktički nema zakon koji uređuju ovu oblast.  

Formalnopravni razlog takvog stanja je i to da, kada su prenošene nadležnosti saveznih organa na organe Republike Srbije, nije bio određen državni organ koji bi preuzeo nadležnost za ostvarivanje prava po Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, pa se on nije ni mogao realno primenjivati. 

Pored toga, suštinski razlozi za stanje u oblasti zaštite podataka o ličnosti su i ti što neadekvatni standardi sadržani u Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti iz 1998. godine, nisu ni mogli da obezbede zahteve koji proizilaze iz Direktive Evropskog parlamenta i Saveta 95/46/EZ, kojima su afirmisani standardi Evropske unije u ovoj oblasti, pre svega standard najveće moguće transparentnosti obrade podataka i efikasnosti nadzora nad obradom. 

Ustavom Republike Srbije, u članu 42. garantovana je zaštita podataka o ličnosti. Da bi se ona mogla efikasno obezbediti, bilo je neophodno doneti novi zakon, koji bi na savremeni način, u skladu sa važećim standardima Evropske unije, obezbedio efikasnu zaštitu ličnih podataka.  

U međuvremenu, doneti zakoni koji su u neposrednoj vezi sa zaštitom podataka o ličnosti, kao što su npr. Zakon o ličnoj karti i Zakon o putnim ispravama. Oba ta zakona predviđaju korišćenje biometrijskih podataka o ličnosti u novim dokumentima, što, bez sistema u pogledu korišćenja, obrade, kontrole i zaštite biometrijskih podataka, predstavlja moguću opasnost za kršenje ustavnog prava na zaštitu podatka o ličnosti.  

Činjenice i saznanja do kojih je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik) došao na osnovu prijava i žalbi građana, kao i drugih vidova saznanja tokom 2009. godine, prve godine primene Zakona o zaštiti podataka o ličnosti ("Službeni glasnik RS", br. 97/08 i 104/09 - dr. zakon), kada faktički i nisu postojali realni uslovi za ostvarivanje funkcije nadzora, govore o sledećem: 

Oko 350.000 subjekata javnog i privatnog sektora bave se obradom podataka o ličnosti. Većina tih subjekata, ima po nekoliko zbirki ili baza podataka o ličnosti i ukupan broj evidencija se procenjuje na preko milion. Ove evidencije obuhvataju evidencije državnih organa, ustanova penzijskog i zdravstvenog osiguranja, obrazovanja, socijalne zaštite, bankarskog sistema, komunalnih službi, udruženja građana, kao i obradu podataka putem video nadzora na javnim mestima, poslovnim i stambenim objektima i dr. Za mnoge od tih obrada podataka ne postoji izričit zakonski osnov, odnosno saglasnost lica ili zakonom nije uređena svrha i obim podataka koji se obrađuju, trajanje i dr, a u mnogim od ovih slučajeva se radi o obradi naročito osetljivih podataka, kao što su podaci o lečenju, socijalnom statusu i dr. 

Poseban problem predstavlja to što Poverenik ne učestvuje u postupku predlaganja i donošenja propisa kojima se uspostavljaju nove zbirke podataka ili uvode nove informacione tehnologije. Pošto ne postoji obaveza pribavljanja mišljenja Poverenika, taj organ je mogao da reaguje tek posle donošenja propisa, što stvara sistemske probleme u usklađivanju regulative u oblasti zaštite podataka o ličnosti, sa Zakonom o zaštiti podatka o ličnosti, međunarodnim dokumentima, kao i praksom Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava u Strazburu. Inače, potreba da Poverenik učestvuje u postupku donošenja propisa kojima se uređuju određena pitanja prava na zaštitu podataka o ličnosti, kroz davanje mišljenja, jasno proizilazi iz člana 44. stav 1. tačka 7. Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i čl. 20. i 28. Direktive 95/46/EZ.  

Budući da je Republika Srbija jedna od poslednjih zemalja u Evropi koja je donela sistemski zakon koji uređuje zaštitu podataka o ličnosti, donošenje Strategije je značajno za dostizanje postavljenih ciljeva u ovoj oblasti i bitan uslov za uspešnu primenu Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, što je veoma značajno i sa stanovišta nastavka evropskih integracija, poštovanja demokratskih standarda i ljudskih prava i stvaranja otvorenog i transparentnog društva.  

Strategijom zaštite podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Strategija), polazeći od faktičkog stanja u pogledu pravnog i institucionalnog okvira u oblasti zaštite podataka o ličnosti u Republici Srbiji, utvrđuju se ciljevi, mere i aktivnosti, uloga i odgovornost izvršne vlasti, nadzornog organa i drugih subjekata u ostvarivanju ovog prava garantovanog Ustavom Republike Srbije.

Za detalje – videti:

• Strategiju zaštite podataka o ličnosti

Ali i:

• Ustav Republike Srbije
• Zakon o zaštiti podataka o ličnosti
• Konvenciju o zaštiti lica u odnosu na automatsku obradu ličnih podataka
• Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja
• Zakon o tajnosti podataka

LJ.M.V.

Objavljeno: 30.08.2010.

Da li imate komentar?

• Obavezna polja su označena zvezdicom *.

Naslov:
Vaš komentar: *

Ime:
Email:

Molimo vas da upišete sigurnosni kod sa slike:
 

Maja
Ukupno: 1

Snimanje stanara bez dozvole i njihove saglasnosti
Komentar #1 objavljen : Thu September 18, 2014, 10:18:06

---

postovani
komsija za koga se prica da je pedofil je postavio kamere u zajednickom hodniku stabene zgrade i snima stanare bez njihivog znanja i dozvole. Da li je ovakvo pinasanje dozviljeno i ako ne kako se zastititi od istog?

Pogledajte kompletan spisak >>